Navigation



Turska kuhinja

 

 

 

 

 

 

 

Turska kuhinja spada među 10 najatraktivnijih svetskih kuhinja, tačnije, to je treća po svetu kuhinja ako ocenjujemo kvalitet i raznolikost (posle francuske i kineske kuhinje). Pradavni nomadski život (neki recepti su stari čak pet, šest vekova), prostor sa različitom florom i faunom koji se prostire kroz sedam geografskih zona i nasledstvo bogate carske kuhinje su tri temeljna elementa koji utiču na to da turska kuhinja bude sinonim za gastronomsku umetnost.
Turska kuhinja je vrlo slična mediteranskoj. U njoj su pomešane tradicija stepskog naroda koji su živeli nomadskim stilom i veoma bogato sredozemno iskustvo. Osnovu turske kuhinje predstavlja testo od pčeničnog brašna za neizbežni beli hleb (ekmek), fide (lepinje), simit, manti (testo) i jufka (lisnato testo).
Pored hleba značajno mesto u turskoj kuhinji zauzima pilav - jelo od pirinča. Priprema se na mnogo načina, služi se toplo ili hladno, može predstavljati i dodatak mesu a može biti i glavno jelo.
Meso se, po pravilu, koristi u manjim količinama. Puno se koristi piletina dok svinjetina uopšte nije popularna u Turskoj. Sa nazivom ćevap (kebap) zovu se sva jela od mesa, a za Tursku je karakterističan i burek. Među poznatijima je šiš kebap iliti ražnjić - komadići mesa nanizani na drvenom štapiću i doner kebap koji najviše liči na grčki giros. Karakteristični ukus potične od kvalitetnog jagnjećeg i telećeg mesa i prirodnih uslova u kojima se odgajaju.
Povrće se priprema na taj način što se na tihoj vatri kuva u sopstvenom soku, pri tom se dodaju paradajz, beli luk, ulje ili puter. Razna povrća se peku na maslinovom ulju i služe se kao dodatak glavnom jelu. Kada je reč o povrću, plavi patlidžan ima vodeću ulogu u turskoj kuhinji.
Retko ko nije čuo za čuvenu Sagan dolmu. Dolma je zajednički naziv za punjeno povrće.
Dolme punjene pirinčem pripremaju se maslinovim uljem i jedu se hladne a dolme punjene mesom su glavno jelo i jedu se najčešće sa jogurtom. Sve vrste povrća koje mogu da se pune ili da se umotavaju u listove koriste se za pripremu dolmi. Paprika punjena pirinčem se smatra kraljicom dolmi.
Turska je zemlja sa četiri mora a ljudi koji žive tamo su pravi majstori u pripremanju ribe i morskih plodova. Najpoznatija turska riba je crnomorska sardela - hamsi. Riba se služi sa sezonskim povrćem i salatama.
Turska kuhinja predstavlja pravo bogatstvo slatkiša. Najpoznatiji su lokum i baklava a da ne zaboravimo i tulumbe i kadaif. Muhalebi isto tako pripadaju grupi omiljenih turskih deserata. To su različiti pudinzi od skrobnog brašna ili pirinča, aromatizirani limunom ili narandžom. Svakako tu je i alva. Slatkiši koji se prave sa tankim korama a spadaju u red baklava su posebno obeležje turske kuhinje. Ipak, najomiljeniji turski desert je sveže voće. Zemlja koja u toku godine ima 300 sunčanih dan obiluje najrazličitijim vrstama voća i obično ima čak i dve do tri berbe.
Možda će mnogima predstavljati razočaranje ali turska kafa nije uopšte jaka i pije se u malim gutljajima a najčešće se koristi kao povod za razgovor - muabet. Tradicionalni tursko piće je crni čaj koji se pije u svako vreme i sa njim se iskazuje dobrodošlica gostima. U vreme letnjih vrućina Turci uživaju u ajranu, vrsti slanog jogurta razređenog vodom koji deluje veoma osvežavajuće a istovremeno reguliše krvni pritisak.
Od alkoholnih pića Turski su posebno ponosni na “jeni raki” kojom nazivaju “mleko od lava”, budući da kao i kod mastike ili uza dobija belu boju sipanjem vode u nju.
Začini u turskoj kuhinji se koriste u veoma malim količinama zbog mišljenja da oni ne treba da “ubiju“ miris jela. Najčešće se koristi mirođija, peršun, kim i beli luk. I za deserte skoro uopšte se ne koriste nikakvi začini kako bi do punog izražaja došla prirodna aroma voća.
Konzumiranje hrane u Turskoj, kao i mnoge druge stvari predstavljaju uživanje. Računa se da se u toku dana jede tri puta i to obavezno sedeći, nikako na brzinu i nikako sam. Meni se sastoji od tri ili više jela koje se služe u nizu. Obrok počinje velikim izborom predjela koji se naziva “meze” - zvuči poznato, zar ne?
Pokraj svih ovih beskrajno korisnih podataka za tursku kuhinju ne treba da zaboravite da je cenjkanje u Turskoj nacionalni sport a plavuše prava slabost. Onaj muškarac koji ima plavušu pored sebe za turke je veoma srećan čovek.




Copyright © 2002-2008, MedFOCUS production.